среда, 09. јануар 2013.

LESTVICA KVALITETA SUĐENJA OSTADE U OBLACIMA

U SAD 1900 godine štampan je omot za popularni klavirski marš pod nazivom Dawn of the Century. Pomenuti marš kad ga slušate neodoljivo vas asocira na jednu reč. Ta reč glasi napredak. Upravo u tom duhu je štampan i omot za partituru pomenute kompozicije. Šta znači reč napredak? Napredak u najširem značenju te reči označava proces koji za posledicu ima primetno i neprocenjivo poboljšanje stanja nekog pojedinca, društvene grupe ili institucije, odnosno njihov prelazak na jedan viši, kvalitetniji nivo. Kao i u svim sferama, tako i u fudbalskom suđenju od izuzetne je važnosti utvrditi da li napredak postoji, i ako postoji koliki je.
Zašto je utvrđivanje postojanja napretka u suđenju bitno? Zato što postojanje napredka iliti progresa u fudbalskom suđenju označava prelazak istog iz jednog višeg, i još viši nivo. Mala retrospektiva kretanja progresa u našoj sudijskoj organizaciji pokazuje sledeće. Prve korake u usavršavanju i unapređivanju suđenja na ovim našim prostorima (ograničiću se na sudije koji potiču sa prostora sadašnje države Srbije) utemeljio je čika Vasa Stefanović. To je bio čovek promoter koji je u vremenu u kojem je sudio lestvicu kvaliteta suđenja postavio na jednu krajnje, za one prilike, respektabilnu visinu. Ta postavljena visina kvaliteta suđenja predstavljala je izazov za sve nove sudije koje su posle čika Vase Stefanovića dolazile. Izazov plus kvalitetan sistem rada ubrzo je rezultirao podizanjem nivoa kvalieta suđenja na još viši nivo. Novu lestvicu kvaliteta suđenja postavio je Konstantin Zečević. Napredak u suđenju je ostvaren ne samo deklarativno, već se on manifestovao sasvim jasno kroz kvalitetan razvoj suđenja ali, i fudbalske igre na ovim našim prostorima.Dobitna kombinacija u napredovanju sudijske organizacije kod nas u to vreme sastojala se samo od dve reči: izazov i kvalitetan sistem rada. Kakav je to bio sistem? To je bio sistem u kojem su se prave stvari nazivale pravim imenom, u kojem nije bilo mesta za uspostavljanje kojekakvih mantri kao standarda ponašanja, u kojem samoubeđivanje da je nešto dobro iako niko to dobro ne vidi teško da je moglo da prođe kao merilo kvaliteta. Takvu kombinaciju koja daje rezultate mudri ljudi nikada ne napuštaju već je i dalje razvijaju i usavršavaju. Takav rad u našoj sudijskoj oragnizaciji veoma brzo je dao novi rezultat. Lestvica kvaliteta suđenja je ponovo podignuta na još viši nivo. Čast da tu lestvicu podigne na taj novi nivo pripala je Milivoju Guguloviću. Napredak je ponovo ostvaren. Opet se taj napredak video u poboljšanju kvalietat suđenja i stvaranju novih sudija koji mogu još više i još dalje. Dobitna kombinacija se nije napuštala. Kako to obično biva kad mudri ljudi vode posao usledilo je novo podizanje kvaliteta suđenja u našoj sudijskoj organizaciji. Ovog puta lestvica kvaliteta je mimo očekivanja podignuta na izuzetno visok nivo. Lestvicu na toj visini je postavio Zoran Petrović. Napredak u tom periodu u radu naše sudijske organizacije je bio ne samo vidan, već i krajnje upečatljiv. Saglasno definiciji napretka valjalo je krenuti dalje. Mnogi su nastavak progresa naše sudijske organizacije očekivali, ali desilo se nešto sasvim drugo.

Šta se to desilo? Desilo se to da je dobitna kombinacija mimo svakog zdravog rezona naprosto napuštena. Hteli smo da budemo pošto-poto originalni pa smo uspostavili neku novu formulu uspeha koju niko nije razumeo. Uspostavili smo formulu isto onako kao što je naš RFZO napravio formulu za kapitaciju po kojoj su najbolji lekari, dobili najgore ocene. Po toj novoustrojenoj formuli najbolje naše sudije su najgore prolazile. Nije trebalo biti previše pametan pa u ono vreme zaključiti da tako ustrojen sistem rada naše sudijske organizacije neće ništa dobrog doneti našim sudijama i suđenju. Gde je dokaz za jednu takvu tvrdnju? Pa dokaz je u tome da lestvica kvaliteta koju je Zoran Petrović postavio pre dvadesetak godina je ostala toliko visoko da ona više nikome ne predstavlja izazov jer ju je skoro nemoguće dosegnuti. Kad je nešto toliko daleko od nas onda ono za nas nema nikakv izazov. Uče nas da ta lestvica i njena visina nije nikakv izazov za sudije. Zbog toga je lestvica ostala negde u oblacima skoro da se i ne vidi. Bilo je pokušaja da se ta lestvica dosegne svojevremeno od strane Miroslava Radomana, ali pokušaj ovog sudije nije bio uspešan. U poslednje vreme pokušava i Milorad Mažić, trenutno naš najkvalitetniji i najbolji sudija da se domogne visine i oblaka ali, neka mi bude dopušteno da kažem da čak i pored postojanja nesumnjivog kvaliteta kod ovog sudije teško će se davno podignuta lestvica dosegnuti. Zašto i kod ovog, za naše prilike vrsnog sudije izražavam skeptičnost u vezi dosezanja davno podignute lestvice? Zato što je uspeh kojeg je ovaj sudija do sada postigao pre rezultat instiktivne borbe pojedinca, nego što je proizvod sistemaskog usmeravanja ka kvalitetu. Svaka instiktivna borba je u stvari „životinjska“ borba da sudija ne uđe u formulu po kojoj se dobro lošim opisuje. U takvoj borbi nema izazova, već samo borbe za goli opstanak. Ako čak ni Mažić sa svojim kvalitetom podignutu lestvicu teško da može da dosegne, o čemu se onda radi? Radi se o tomo da dosta dugi vremenski period kvalitetnog napretka u radu naše sudijske organizacije nije ni bilo. Postojalo je samo deklarativno konstatovanje napretka, ali bez realnog pokrića na terenu. Pre bih rekao da je po sredi bio virtuelni napredak a to nije prelazak u kvaliteniji viši nivo. Da li je takvo jedno stanje normalno? Ne, nije normalno.

Gde je onda rešenje za jedno takvo stanje? U napuštanju formule po kojoj se najbolje sudije, najlošije ocenjuju. U vraćanju dobitnoj kombinaciji koja je punih pet decenija davala rezultate i obezbeđivala nepredak sudijske organizacije i sudija. Ta kombinacija kaže izazov i kvalitetan sistem rada. U isto vreme moramo se osloboditi skaradnog razmišljanja da se kvalitet suđenja meri prema nama. Da sve počinje i završava se sa nama. Moramo shvatiti da su pre nas postojale sudije koje su svojim kvalitetom suđenja utrli put i definisali matricu ponašanja, suđenja koja za nas mora da prestavlja izazov. Bez izazova nema ni napretka. Jedino ćemo na taj način dosegnuti lestvicu koja je iz ove naše perspektive tako daleko u oblacima. Dok je ne dosegnemo ubeđen sam da nema ni napretka. Napredak se ne meri kretanjem točka u nazad, već samo u napred. Repetitio est mater studiorum!

4 коментара:

  1. Prateći prilike prvo u jugoslovenskom, a zatim i srpskom suđenju više decenija hteo bih da dam svoj stav u pogledu veoma zanimljive i večito aktuelne teme koju ste započeli. Mislim da je Milorad Mažić ne samo svojim suđenjem već i svojom ukupnošću, kao ličnost, tu pre svega mislim na obrazovanje koje poseduje i odgovoran posao kojim se bavi podigao lestvicu koju ste pomenuli. Uz dužno poštovanje svim velikanima koje ste naveli, smatram njega kao model za sve buduće sudije: jaka sudijska ličnost, besprekorna fizička spremnost, intelektualac i zaposlen čovek. Dok su svi oni stariji reprezentovali zemlju od drastično većeg ugleda i značaja nego što je ova današnja Srbija, tako su i fudbalski ugled ondašnjeg saveza, reprezentacije i lige bili nemerljivo veći nego današnjeg FSS i Super lige. Pamtim ogromnu podršku koju je Zoran Petrović imao od strane Platona Rajinca i ondašnje sudijske organizacije. Sami ste rekli da je Mažićevo delo pre lični podvig nego li posledica sistemskog i sistematičnog rada u lokalnim i nacionalnoj sudijskoj organizaciji. Takođe, dok neke sudije koje ste naveli imaju "repove" koji ih prate uz karijere, pri čemu se ne radi o provincijskim tračevima, Milorad Mažić za sada nema nijednu mrlju i siguran sam da se to neće promeniti. Predviđam da će Milorad Mažić već za nekoliko meseci dobiti poufinale LŠ ili LE, da će skoro sigurno suditi Evropsko prvenstvo 2016, a istinski verujem da će na kraju karijere dostići i svetsko prvenstvo, jer s obzirom na najnoviju kategorizaciju UEFA nije verovatno da će se pojaviti u Brazilu. Ne zato što ne zaslužuje, već upravo mislim da je nedostajala logistička podrška. Da završim vraćajući se na suštinu vašeg članka i optimistički gledajući u budućnost srpskog suđenja, nadam se da će Milorad Mažić uz obilatu pomoć nekih kolega iz njegovog tima i generacije, a bez sujete kao višedecenijskog glavnog kočničara stvaranja mladih sudija, uspeti da formira sistem koji će u kontinuitetu stvarati sve bolje i bolje sudije počev od njega samog.

    ОдговориИзбриши
  2. Voleo bi da mogu sa Vama da delim izneti optimizam po pitanju budućnosti naših sudija i suđenja. Ako Vaš izneti optimizam pobedi iskreno ću se radovati tome. Ali, na žalost mislim da neće biti tako. Ne pri postojećem odnosu stvari. Razvoj sudija i suđenja, siguran sam da Vam je to poznato, nije čin već proces. Proces koji traje. Sudije se ne stvaraju preko noći. Za tako nešto je potrebno mnogo vremena, truda, znanja, mudrosti. Na žalost mi toga sve manje i manje imamo. Mi smo negde od sredine devedesetih godina prošlog veka proces kontinuiranog i kvalitetnog stvaranja novih sudija prekinuli napuštanjem nečega što je bilo dobro i vaspostavlili smo tada jednu novu „strategiju“ koja je u svojoj osnovi bila sumnjivog kvaliteta. Evo, svih ovih godina slepo se držimo te „strategije“ i pored toga što ona, to je više nego vidljivo, ne daje rezultate. Od drveta šumu ne vidimo. Ta strategija je dala rezultat koji nije nimalo optimističan. Taj rezultat kaže da od pet sudija sa znakom FIFA imamo jednog sudiju u ED grupi, jednog u Prvoj grupi i čak trojicu u Trećoj (poslednjoj) grupi kod UEFA. Ako to pitanje spustimo na liste sudija u nacionanom šampionatu onda je situacija još lošija. Hvala Vam što ste spomenuli Platona. E, takvi ljudi nama nedostaju. Takvi ljudi bude izazove u sudijama i uspostavljaju kvalitetan sistem rada. Dok ne budemo imali nekog novog Platona uspesi naših sudija, kao što je to slučaj sa Miloradom Mažićem, biće rezultat instiktivne borbe pojedinca pod okriljem boginje Fortune, pre nego što će biti proizvod sistematskog stvaranja kvaliteta. U vremenu kad je Zoran Petrović sudio i koji je lestvicu suđenja visoko podigao njemu su rame uz rame stajali Dragiša Komadinić i Dušan Čolić (govorim samo o sudijama iz Srbije koji su nosili znak FIFA) Razlika između njih u kvalitetu suđenja je bila izuzetno mala. Odlučivale su nijanse. Danas, kad govorimo o uspesima naših sudija mi govorimo samo Miloradu Mažiću kao jedinom reprezentu. To je samo zato što nema odgovarajućeg kvalitetnog sistema. Kad nema kvalitetnog sistema nema ni logističke podrške o čemu ste govorili. Jedna lasta ne čini proleće, mada može biti nagoveštaj proleća.

    ОдговориИзбриши
  3. Nemam šta da oduzmem Vašem komentaru. Samo bih dodao da proces mora da započne nekada, neko, i ja se nadam da to može da bude Mažić kao predvodnik. Da bi se proces odvijao i razvijao potreban je tim onih koji suđenju žele da vrate makar deo onoga šti su dobili i pri tom su dovoljno stručni i odgovorni da to sprovedu u delo. Verujem da i Vi svojim blogom upravo želite da date svoj doprinos u tom pravcu. Lasta po lasta - jato.

    ОдговориИзбриши
  4. Sa vašim komentarom se apsolutno slažem.Neko mora da počne,neko treba da bude vođa tog ‘‘novog talasa ‘‘ sudija.Milorad Mažić je kao ličnost ,kao poslovan i porodičan čovek,ali i fenomenalan sudija pravi uzor mladima.
    A bivšem sudiji bi se zahvalio na ovom blogu,jer je ovakvih stvari jako malo u Srbiji,kada je suđenje u pitanju.Toliko stručnog mišljenja na jednom mestu,svaka čast.

    ОдговориИзбриши