среда, 23. јануар 2013.

POMOGNIMO FUDBALSKIM SUDIJAMA

U proteklih nekoliko decenija kako fudbal, tako i suđenje su pretrpeli velike promene. Ne samo suđenje, već i sudije. Razvoj fudbala, s posebnim osvrtom na surovi profesionalziam, pred sudiju su postavili vioke ciljeve moralne odgovornosti. Kvalitet sudija iz ranijih vremena, koliko god bio visok, danas ne bio bio dovoljan za obavljanje dužnosti fudbalskog sudije. Danas se od sudije konstantno traži razvijanje moći prilagođavanja novim zahtevima. Ti zahtevi skoro svakog dana postaju sve veći, a njihovo ispunjenje postaje sve teže. Zbog toga je dužnost fudbalskog sudije danas, u odnosu na ranije periode, neuporedivo teže obavljati.
Fudbal je po brzini igre, ali i u tehničko-taktičkom smislu proteklih decenija toliko uznapredovao da se od sudije traži ne samo dobra fizička kondicija, već i dobra psihička pripremljenost. Brzina igre po logici stvari nalaže da sada sudija treba da brže donosi odluke, da svestranije opaža i da trenutno reaguje. S druge strane ulaganja u fudbal se mere astronomskim ciframa pa svaka greška sudije se propušta kroz posebnu prizmu finansijskog efekta. Ta prizma treba da pokaže koliko je je greška sudije uticala na kretanje tog nefudbalskog elementa.

Ništa manje nije ni uticaj medija na stvaranje opšteg ambijenta u kojem sudije obavljaju svoju dužnost. Skoro svakodnevno mediji nude gomilu „neoborivih“ dokaza kojim se sudije kao kod patologa do najsitnijih detalja sekciraju. Ono što je najgore u tom sekciranju je saznanje da mediji u najvećem broju slučajeva gube vezu sa objektivnošću. Komenatri medija su u najvećem broju slučajeva pristrasni. Oni koji se late posla da komenarišu suđenje obično ta rade, ukoliko je ishod utakmice nepovoljan po njih, nespretno i traljavo izvrćući činjenice korišćenjem reči i rečenica koje u krajnjoj liniji imaju za rezultat omalovažavanje uloge i značaja fudbalskog sudije. Predstavnici medija kao da se rukovode mišlju po kojoj je neuporedivo važnije u komentaru biti oštar, brz i nemilosrdan negoli obavešten, smiren i precizan. Mediji su danas postali moćno oružije koje ako se pogrešno upotrebi može da ima izuzetno štetne posledice. Ako istinski volimo fudbal, kažemo da ga volimo, ako želimo našem fudbalu dobro, kažemo da mu želimo, onda treba da shvatima da je danas sudijama, uvažavajući svu specifičnost fudbalske igre, pomoć medija potrebnija više nego ikada.

Fudbal je postao globalni sport koji jednako pripada svakom čoveku na planeti bez obzira na pol i starost, bez obzira na socijalni status, bez obzira kakve su ekonomske i političke prilike u nekoj držai ili reginu. Jedostavno fudbal je ljubav sa kojom mnogi od nas ležu i ustaju. Tu ljubav čoveku niko ne može da oduzme, niti na to ima neko pravo. Čovek je po prirodi društveno biće. On ne egzistira mimo okruženja u kojem se nalazi. Zbog toga sve ono što se u društvu u kojem čovek bitiše dešava voljno, ili nevoljno se prelama preko čoveka. U zavisnosti kakvo je čovekove okruženja tako i čovek ispoljava svoje ponašanje. Agresivno ponašanje, konfliktne situacije, mnogobrojne frustracije svakakve moguće vrste su postali elementi našeg ponašanja. S obzirom da fudbal deli sudbinu društva ti elementi se i te kako ispoljavaju na utakmicama. Kao po pravilu na udaru takvih reakcija nalaze se sudije. Oni su po pravilu dežurni krivci. Stoga je neophodno maksimalno se posvetiti edukovanju publike na stadionima, omladine, odraslih, igrača, trenera, sportskih radnika i svih onih koji na bilo koji način imaju veze sa fudbalom, ili se tom igrom bave. Teška je to misija u današnje vreme kada je sistem vrednosti okrenut naglavačke. Jeste teška, ali nije neostvarljiva.

Da li možemo uveriti sve učesnike u fudbalu da sudija ima dobre namere i želju da ispravno sudi? Tako nešto bi bilo moguće samo pod uslovom kada bi svaki od učesnika (navijač, novinar, igrač, trener, sportski radnik) bio stavljen u ulogu fudbalskog sudije i kada bi doživeo sve ono što fudbalske sudije pre, tokom i nakon utakmice dožive. Svaki učesnik u fudbalu zaboravlja jednu veoma važnu star a to je da je suditi lako, odlučivati veoma teško. Ako im je teško da razumeju položaj sudije tokom utakmice onda neka se svaki od učesnik u fudbalu priseti koliko je puta u životu sudio o nečemu ili nekome i kako se tada osećao, a koliko je puta morao da odluči o nečemu ili u vezi nekoga i kako se tada osećao. Iskren odgovor će potvrditi napred iznetu konstataciju o odnosu suđenja i odlučivanja.

Tokom utakmice kod navijača u najvećem broju slučajeva se razvija regresivni mehanizam koji navijače dovodi u jedno infantilno stanje. U takvom stanju gubi se svaki racio u rasuđivanju i svaka veza sa objektivnošću i realnošću. Ako su tome skloni navijači, tome ne smeju da budu skloni predstavnici medija, igrači, treneri, sportski radnici. Oni moraju da budu taj korektivni faktor koji će u značajnoj meri neutralisati negativno delovanje navijača prouzrokovano infantilnim stanjem. Nijedno suđenje se ne sme ocenjnivati, sagledavati fragmetarno već se ono mora obuhavtiti u celini. Pozorišnim rečnikom, suđenje se ne bazira na fragmentarnoj dramaturgiji. Samim tim se učinak nekog sudije ne može ceniti samo na osnovu jedne situacije. Isto kao što se ne može o jednom čoveku donostiti vrednosni sud samo na osnovu jednog detalja. Kad ocenjujemo učinak nekog sudije trebamo imati u vidu i teškoće sa koji se sudija sreće tokom utakmice kao što su: provokacije igrača, predstavnika kluba, trenera, kao što je i nekorektno navijanje navijača. Sve te teškoće stvaraju dodatni psihološki pritisak na sudiju otežavajući obavljanje njegove dužnosti.

Lako je naći krivca za primljeni pogodak, promašenu izglednu priliku, promašeni kazneni udarac. Bilo bi veoma dobro kada bi treneri, igrači, predstavnici klubova, predstavnici medija svojim ponašanjem, svojim izjavama govorili pozitivno o pozivu fudbalskog sudije. Tada bi i navijači shvatili, ne možda svi ali najveći broj da, da ima neuporivo više dobrih, nego loših sudija. Ovde posebno želim da podvučem značaj igrača koji su kod navijača stekli zvanje „idola“. Takvi igrači bi trebali da daju poseban doprinos u razumevanju poziva fudbalskog sudije. Njihova reč kod navijača svakako bi proizveli pozitivno dejstvo kod navijača po pitanju odnosa prema pozivu fudbalskog sudije.

Sudijama treba omogućiti da na teren izađu u psihološkom smislu smireni, a u fizičkom opušteni. Međutim, kod nas takvog nečeg nema. Kao eklantan primer pogrešnog odnosa prema sudiji setimo se samo utakmice između Slobode Point i Crvene Zvezde i čemu je sve bio izložen sudija Majo Vujović uoči te utakmice od strane predstavnika oba kluba uz obilatu pomoć medija, ali i tokom zagrevanja od strane navijača na stadionu u Užicu. Kada bi sudija bio siguran da ga publika poštuje, prihavata i razume sigurno je da bi bio mirniji, opušteniji i sigurniji i da bi samim tim manje želeo da pokaže da je on sudija.

Нема коментара:

Постави коментар