среда, 14. август 2013.

SEĆANJE NA DRAGANA DELEVIĆA

Interesantno je koliko čovek može neke događaje dugo da pamti. Neki događaji ne nestaju iz čovekovih misli uprkos protoku vrema. Skoro sam u jednom razgovoru spomenuo ime Dragana Delevića, saveznog fudbalskog sudije iz Beograda. Kako sam to ime spomenuo u meni se probudilo neko davno usnulo sećanje na prvi susret sa tim čovekom. Na žalost mnogih od nas taj čovek više nije sa nama.
Dragan Delević
Davne 1991. godine bio sam određen da sudim jednu utakmicu tadašnje Beogradske zone. Utakmica je bila igrana u nedelju, u prepodnevnim satima ispod Nebojšine kule. Ta utakmica je bila jedna u nizu utakmica koju sam sudio kao pripremnu za polaganje ispita za sticanje tadašnjeg zvanja republičkog sudije. Oko terena bejaše mnoštvo sveta što je danas retkost, ali u ono vreme to je bila redovna pojava pogotovu kada su u pitanju tzv. mali beogradski tereni Sećam se da sam tada u publici video mnogo poznatih lica ne samo iz sveta fudbala, već i iz sveta suđenja. Utakmica je bila prava prvenstvena kao što priliči derbi utakmici, završena je minimalnom pobedom domaćina a ja sam bio zadovoljan svojim učinkom. Bili su zadovoljni i igrači, i predstavnici klubova, čak i dopisnik Sporta koji je redovno pratio utakmice tima ispod Nebojšine kule, inače čovek preke naravi i čudnih nauma ali i probirljiva beogradska publika. Dok sam se sa kolegama (Žugaj Zvonimir i Vitomir Simović) nakon utakmice presvlačio sa neskrivenim osećajem zadovoljstva zbog dobro obavljenog posla i u isto vreme čekao da se sastavljanje protokola završi u sudijsku svalčionicu je ušao čovek. U svlačionicu je ušao sećam se vojnički, sa notesom ispod miške ali sa osmehom na licu, uz rečenicu  koja je poput komande zvonko odzvanjala “Gde ste sudije!” Iza tog stamenog, strogog i grlatog ulaska, u svalčionicu je ušla i ogromna količina pozitivne energije koja je svu tu prvobitno konstatovanu strogost raspršila. Što sam postajao stariji, životno iskusniji, shvatio sam da tako nešto mogu da urade samo ljudi posebnog kova, ljudi koji imaju čisto i veliko srce, koji imaju čiste namere i iskrene želje. Bio je to Dragan Delević, koji mi je na toj utakmici bio kontrola. Sećam se da je ne skidajući osmeh sa lica rekao da je došao da me gleda jer mu je Zoran poručio da treba da me vidi kako sudim. Hteo je Zoran, govorio je Delević da čuje i njegovo mišljenje. Razgovarali smo o svakom detalju sa utakmice, ali ne sa aspekta nadređenog i podređenog, već onako kako to rade otac i sin. Toplo i iskreno. Iz svake njegove izgovorene rečenice, saveta izviralo je ogromno iskustvo i znanje, ali i iskrena, nepatvorena želja da to što je rečeno bude dovoljno ljudski, da jedan golobradi mladić, kao što sam ja tada bio može to i adekvatno da prihvati i u narednom koraku primeni. Sećam se njegovog pogleda. Dok smo razgovarali gledao me je pravo u oči. Bile su to oči čiji je sjaj, koji je izvirao iz njih, razbijo svaki moj osećaj neviđene treme i straha koji su me obuzeli od trenutka kad sam saznao ko je. Dok mi je govorio šta je to što je dobro, a šta je to na čemu još treba da poradim, ruka Dragana Delevića je bila na mom ramenu. Tokom celokupnog našeg razgovora odnosio se spram mene sa velikim uvažavanjem i poštovanjem. Sećam se da je sve ono što mi je Dragan tada rekao uticalo na mene tako da sam se osećao ponosan što sam fudbalski sudija. Lep je to osećaj bio. Neponovljiv. Malo je takvih ljudi bilo onda, a danas pogotovu. Nakon razgovora dok je napuštao svlačionicu Dragan Delević se okrenuo prema meni i onako kroz šeretski osmeh rekao “Biće od tebe nešto.” Na žalost moj put fudbalskog sudije se naglo prekinuo voljom dvojice ljudi čija imena ne želim ni da spomenem a kamoli da ih se sećam. Ali se zato rado sećam mog prvog susreta sa Draganom Delevićem.

Danas, posle dvadesetdve godine taj događaj mi je ostao u sećanju ne samo kao svedočanstvo onoga šta je čovek moga da bude, već i kao poruka koja kaže kako je malo potrebno da budemo ljudi, ali kako nam upravo to malo nedostaje. Zbog toga kad god sam u prilici da razgovaram sa sudijama pred očima imam sliku kako je to radio Dragan Delević, za mene veliki sudija i veliki čovek, kome u znak sećanja posvećujem ove redove.

3 коментара:

  1. Ne znam ko si sine ali me izuzetno dirnuo ovaj blog,pokazavsi da pravi istinski ljudi sa velikim ljudskim osobinama zive dugo,a smradovi se brzo zaboravljaju sto je danas veliki problem u struci puno je losih ljudi a malo pravih,hvala ti na lepim recima od srca.DEJAN DELEVIC

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ružna sećanja me dugo prate. Lepe uspomene želim dugo da pamtim. Sećanje na Dragana Delevića je sećanje koje želim dugo da pamtim. Mnogi su me zaboravili ali na moju sreću ima i onih koji se moje malenkosti i dalje sećaju. Pmetan čovek na većem i ne zavidi. Hvala na lepim rečima.

      Избриши
    2. HVALA VAM NA DIVNOM TEKSTU I LEPIM RECIMA UPUCENIM MOM OCU.

      Избриши