четвртак, 25. август 2016.

PRIMERI KOJI MOGU KORISTITI

- Simuliranje i ne simuliranje prekršaja -

Simuliranje prekršaja je postalo veliki problem savremenog fudbala. Skoro da ne prođe neka utakmica a da nemamo situaciju u kojoj je igrač ispoljio želju da prevari sudiju ponašanjem i/ili padom. S obzirom da se simuliranje smatra nesportskim potezom ono od strane sudije mora biti sankcionisano disciplinskom merom – opomena. Na blogu ima nekoliko tekstova koji su posvećni problemu simuliranja prekršaja. Dosta toga je već rečeno, teoretski objašnjeno.

Ovoga puta sam postavio dva video klipa koji treba da što plastičnije pokažu razliku između simuliranja prekršaja, i duela bez prekršaja ali i bez simuliranja prekršaja. Prvo treba od strane sudije da bude disciplinski sankcionisano jer se radi o nesportskom potezu, drugo ne treba. Prvo je pokušaj da se sudija prevari od strane igrača, drugo je posledica fudbalskog kontakta koji nije bio dovoljan saglasno slovu i duhu Pravila igre za dosuđivanje prekršaja.
Primer simuliranja prekršaja – Ponašanje igrača (kretanje, pokreti, gestovi) nedvosmisleno ukazuje da je igračeva želja bila da sudiji predstavi (da sudiju obmane) da je nad njim načinjen prekršaj i da po tom osnovu ostvari korist za svoj tim iznuđivanjem tehničke kazne – kazneni udarac. Jednostvano rečeno između igrača u zeleno-belom i tamnom dresu nema prirodnog, fudbalskog kontakta. Ima iznuđenog kontakta. Kod ovakvih situacija sudije moraju da reaguju u smislu disciplinskog sankcionisanja igrača simulanta, ne samo zbog toga što se radi o nesportskom potezu već i bog toga što postoji mogućnost da ovakvo ponašanje može u određenim situacijama da bude inicijalna kapisla za ozbiljne konfrontacije igrača na terenu. Naš narod bi rekao „Bolje sprečiti, nego lečiti.“
Primer kada u duelu nema prekršaja, ali ni simuliranja prekršaja – Za razliku od prve situacije u drugoj se jasno može videti da postoji prirodan, fudbalski kontakt između igrača u belom i zelenom dresu, ali da u tom kontaktu nema elemenata kažnjive radnje iz Pravila 12, pa samim tim ni osnova da se dosudi direktan slobodan udarac. To što je igrač u zelenom dresu pao to ne znači da je prekršaj postojao (Fudbal je sport sa dozvoljenim kontaktima u skladu sa PFI. Ne znači da je svaki kontakt i prekršaj), ali u isto vreme i ne znači da je od strane tog igrača koji je pao postojala namera da se sudija prevari u smislu iznuđivanja prekršaja za svoj tim. Kod ovakvih situacija nema potrebe da sudije reaguju disciplinskom merom jer za takvim nečim nema potrebe.

Mnoge sudije teoretski umeju da veoma dobro objasne situaciju simuliranja prekršaja, ali u praksi se sa tim problemom ne snalaze baš najbolje. Tako nešto je moguće samo zbog toga što u suđenju postoji jedan elemenat koji se teško može samo teoretskim radom, knjigom nadomestiti. Taj elemenat je osećaj za igru, osećaj za fudbal, osećaj za situaciju. Imajući u vidu da je fudbal sport amorfnog oblika u kojem postoje sličnosti ali ne i identičnosti, upravo potonje rečeno je, rekao bih, ključni elemenat pravilne procene simuliranja prekršaja. Šta ostaje sudijama? Ostaje im, ako se suđenjem istinski (ne iz pomodarstva) bave obaveza da svakodnevno taj osećaj u sebi bude, proveravaju, razvijaju i usavršavaju.

Нема коментара:

Постави коментар